ПРОФ ДР МАРКО КНЕЖЕВИЋ '' СРПСКИ НАРОД  У ПЛАВСКОЈ ЖУПИ КРОЗ ВЈЕКОВЕ''

 

Пише: проф. др Марко Кнежевић

 

 СРПСКИ НАРОД  У ПЛАВСКОЈ ЖУПИ КРОЗ ВЈЕКОВЕ

На насловној страни                        

                     ''Савини'' а не ''Али-Пашини'' извори код Гусиња

 

Kao саставни дио српске државе жупа Плав први се пут помиње 1276. године, када је тим крајевима владала (од 1273. до 1309. године) краљица Јелена Анжујска. Послије ње, Жупом су управљали Стафан Дечански, син краља Милутина, и његов син цар Душан. Смрћу цара Душана Жупа је припала Војину Војиновићу, затим Николи Алтомановићу, па Балшићима и на крају, све до почетка 15. вијека, према историјским изворима, била је у посједу турских вазала Вука Бранковића и Стефана Лазаревића.

Плавска жупа била је у средњем вијеку посебно привлачна за српску властелу и свештенство. На то је утицало више фактора, нарочито непоновљиве природне љепоте, богата риболовишта (Плавско језеро, Ључа, Лим), ловишта, плодна поља, на којима се успјешно гајила пшеница и винова лоза, те пространи планински пашњаци. Привлачила је пажњу и као ваздушна бања и љетњиковац. Захваљујући караванским путевима, преко Жупе се у то доба одвијао интензиван саобраћај између Приморја и унутрашњости Балканског полуострва, па је Жупа представљала значајан саобраћајни и трговачки центар. Све је то утицало да се подручје Жупе, почев од 14. вијека, прекрије густом мрежом црквених посједа. Метохе у Жупи стекли су даровницама српских владара велики манастири: Хиландар у Грчкој, Градац, Бањска, Дечани и Свети арханђели на Косову и Метохији. О томе свједоче манастирске хрисовуље. Готово да је сваки дио Плавске жупе припадао цркви.

Хиландарски метоси у Плаву (1198–1355) били су село Досуђе код Гусиња са засеоцима (додијелио га Хиландару краљ Урош I), Светогорска планина у Врмоши, планина Бјелаја на Богићевици и Сечена стена (данас врх Хоролац, висок 2.199 m).

 

 

Као посједи манастира Градца у хрисовуљама се помињу Ридско језеро, са планинама Велики и Мали Рид, и катуни на Бивољаку, огранку Богићевице.[1]

Светостефанско властелинство, тј. властелинство манастира светог Стефана – Бањске, било је једно од највећих у Плавској жупи. Оно је засновано обновом овог манастира (1314–1316), задужбине краља Милутина. Почетком 14. вијека посједи Бањске били су: села Крушево са тргом, село Гусино (данас Гусиње) са планинама, затим 14 кућа рибара с ловиштем на Плавском језеру, планине на источној страни Жупе према Пећи – Баба, Гозбаба (вјероватно Старац), Витицрев (Дјевојачки крш), Јеленак, Чахор (Чакор) и Драгојло (Планиница, између Чакора и Мокре планине). На граници према Будимљанској жупи том је властелинству припадало село Улотина и планина звана Црне горе са катуном Смудирога, у сливу Злоречице. Произлази да су поједини ороними преименовани.[2]

Дечански метоси у Плавској жупи, по Дечанској хрисовуљи, такође су били бројни и пространи. Обухватали су села: Село у Плавље Граду (данас Плав или Челиград), по Г. Томовић, Брезојевице, са засеоцима Прњавор, Јаре и др., затим села: Коморане (данас Комарача), Велику, Трепча (данас Мартиновићи), Грнчарево (Грнчар) и Врмошу (данас у Албанији). Дечанске су планине биле Хотина гора (Хоролац), Штирнице (вјероватно Поткобила или Немина планина), Добра водица (вјероватно М. и В. Шћапица), Седми бори (по свој прилици Кофиљача), Беле водице (неидентификована), Кошутица, Чрн камен (Црни врх, 1925 m) и Хрид.[3]

На метохе средњовјековног црквеног властелинства данас подсјећају бројни топоними везани за насеља, планине и црквишта. По М. Велимировићу, у Горњем Полимљу било је 27 црквишта.[4] Само на подручју Плавске жупе има преко десет црквишта – локација гдје су се налазиле цркве са својим посједима. Материјалних остатака од храмова нема, изузев темеља цркве у Мартиновићима, али су сачувани топоними за те локације, који подсјећају на њихово некадашње постојање. А. Јовићевић наводи да су у Врмоши постојале три цркве од којих су остала црквишта. На једном црквишту Клименте су након освајања Врмоше подигли католичку цркву. Једно црквиште постоји у Грнчару, гдје су два стара гробља.[5]

Имовина манастира Свете тројице у Брезојевицама и осталих сакралних објеката представља врло мали остатак некадашњег манастирског посједа у Плавској жупи. Данас се у посједу брезојевичког храма, по катастарским листовима непокретности општине Плав, налази имовина у укупној површини од 317.449 метара квадратних, по култури највећим дијелом ливада, воћњак и шума. Храму припада и црквено земљиште у селу Мартиновићима површине 23,69 ари (црквиште, ливада и гробље), гдје се налазе остаци старе цркве. Посједи су манастира у власништву митрополије Црногорско-приморске са сједиштем на Цетињу. Како је тзв. Црногорска православна црква почела да отима имовину Митрополије, Црквена општина Плав упутила је захтјев да се та имовина са власништва Митрополије, сходно одлуци Светог архијерејског синода СПЦ, пренесе у власништво епархије Будимљанско-никшићке, али тај пренос још није извршен.

 

Лична имена и и сакрални топоними у Жупи

Лична имена и топоними у Плавској жупи одражавају стање и етничке промјене на том простору и представљају језичке свједоке тих промјена. Називи на подручју Плавске жупе различите су старости. Неки су настали прије а други послије и у току формирања манастирског властелинства. Има сачуваних словенских имена, што указује на чињеницу да су на тим просторима живјела словенска племена, од којих су се издвојили Срби. Словени насељавају Плавску жупу крајем 6. и почетком 7. вијека. Овдје су затекли романизовано илирско становништво, које су потисли према приморју и према слабо приступачним планинама. Преостали староилирски и романизовани пастири – Власи мијешали су се са Словенима и постапено словенизирали. На присуство Влаха у Плавској жупи јасно говоре лична имена људи: Барбат, Булат, Бун, Витан, Ђулић, Куделин, Микул, Радул, Хлап и др., као и знатан број романских ријечи које су се задржале у овдашњем говору (урда, бурдељ, мачуга, чутура и др.).[6] У Дечанским хрисовуљама пописани су у Горњем и Средњем Полимљу села и катуни и њихови становници, који су у то вријеме живјели на простору дечанског властелинства. Поређана су три слоја имена: словенска, хришћанска и остала. У Граду у Плаву било је 69 словенских имена, или 85,1%, девет хришћанских или 11,11% и осталих три или 3,71%. Велика је имала 11 словенских имена или 73,33% и хришћанских четири или 26,67%; Коморјани (Комарача) – 37 словенских имена и пет хришћанских. Трепча (Мартиновићи) – 30 словенских имена или 90,91%, три хришћанска или 9,09%; Грнчарево (Грнчар) – седамдесет једно словенско име или 91,03%, пет хришћанских или 6,41%, остала два или 6,41%; Врмоша (данас у Албанији) – 90 словенских имена или 85,74%, 13 хришћанских и 0,96% осталих; Рибаре у Плаву – 28 словенских имена или 84,85%, четири хришћанска или 12,12%. У катунима су такође преовлађивала словенска имена.[7]

Мада на подручју општине Плав, према попису 2003. године, већинско становништво чине Бошњаци и Муслимани (55,03%), Срби чине 18,92%, а Црногорци 5,54% становништва, доминантни су топоними на том подручју српског поријекла. Чак и у селима гдје доминантно становништво чине Албанци (Вусање и Мартиновићи) преовлађују српски топоними, сачувани из феудалног доба. Бошњаци и Муслимани задржали су српски језик и прихватили овдашњу топономастику, али у посљедње вријеме, умјесто српских појавили су се неки нови називи.

На простору некадашњег дечанског и светостефанског властелинства етноними, ороними, микроороними, макроороними, хидроними и други топоними готово у потпуности имају српску етимологију. Етноними се углавном односе на лична имена, имена по друштвеном положају, по занимању и др. Већина топонима из прошлости задржала се до данас и означава географске објекте – насеља, планине, брда, врхове, косе, долине, воде и др. Ороними означавају географске карактеристике планина, висова и узвишења, као, нпр.: Проклетије, Бјелич, Богићевица, Равно брдо, Орничко брдо, Главице и др.  Знатан број насеља, локалитета, планина, врхова, хидрографских објеката и других некадашњих манастирских посједа има сакралне топониме. Карактеристични су сакрални топоними за насеља: село Метех – назив настао од црквеног назива метох; село Скић по скитовима – калуђерима испосницима; Велика – по великанима дечанским; Прњавор и др. Међу оронимима могу се издвојити: Седми бори (данас Бор планина), Кошутица, Хотина гора, Црни крш, Штирнице (вјероватно Поткобила), Хрид, Богдаша, Беле водице (неидентификовано), Добра водица (вјероватно М. и В. Шћапица), Бјелошев брег (између Горње Ржанице и Велике), Велије брдо код Плава, Градац (између Мартиновића и Досуђа), Гребен и др. Од хидронима треба споменути: Комарштицу (данас Комарача), Бијели поток, Лим, Лукин вир и Савино око, а од топонима који означавају насеља – Гусиње, Село у Плавље Граду, Рибаре, Надград (заселак у Брезојевицама), Брезову раван (Брезојевице), Грнчар,Досуђе, Дољу, Богајиће и др.

Међутим, у другој половини 20. и почетком 21. вијека дошло је до извјесних промјена у топонимији Плавске жупе. Неки стари топоними пали су у заборав или су потиснути, други су преименовани у нове називе, неки су преиначени из екавског у ијекавски изговор, а има, нажалост, и таквих који су избрисани или избачени из језичке употребе. Међу српским називима из средњег вијека који данас више не постоје, изузев на специјалним картама, треба споменути макротопоним Алтин – средњовјековну српску област, која се налазила у изворишном дијелу ријеке Ваљбоне у сјеверној Албанији, макроороним Пруди – гребен Проклетија између Плава и Алтина, остале средњовјековне орониме као што су Гозбаба, Витицрев, Драгоило, Штирнице, Седми бори и др. Из екавског у ијекавски изговор преиначени су хидроними Луча у Ључу, Бели поток у Бијели поток, ороними Белич у Бјелич и Секирица у Сјекирицу и др.[8] Клименти досељени из сјеверне Албаније транскрибовали су називе неких планина и врхова према својим називима, које су донијели из завичаја. На примјер, Подгој у Маја Podgoja или Маја Potkajs, Љубокуће у Ljubokuć, Росни врх у Маја Rosit, долина Преслоп у Ljug Preslopit,[9] Новшићи у Nokšić. Назив врела Савино око у Вусању преименован је у назив Око Скакавице, или Скакавичко врело, хидроним Савино језеро у Ропојани у Језерце или Чемерикино језеро, Хоролачко језеро у Абдијино језеро. Joш 1967. године промијењен је назив врела Вруље у назив Алипашини извори, по Али-паши Гусињском, који је паша постао послије побједе у боју на Новшићима. У даљој прошлости то се врело звало Савини извори. Назив чесме са бетонском каптажом – Савина вода, уклесан у гранитној плочи у Дољи код Гусиња, избрисан је. Долина Грбаја сада је добила назив – Гребаје. Топоним Новшићи, гдје искључиво живе Срби, у неким скупштинским материјалима и на Интернету добио је албански назив Нокшић, а назив православног гробља Ранковиће у Плаву промијењен је у Хранковиће .Српски су називи улица у Плаву и Гусињу пука ријеткост. Насупрот томе, албански и турски називи, који су се из прошлости задржали у селима са православним становништвом, и данас постоје

 

 

Етничке и вјерске промјене у Плавској жупи

Турци су освојили Лимску долину након пада Бихора и Будимље 1455. године. Плавска жупа припала је Скадарском санџаку, који је имао четири казе: Скадарску, Подгоричку, Пећку и Бихорску. Жупа Плав била је у саставу Бихорске казе, и тада је имала 15 села са укупно 1.157 домаћинстава. То је био најнасељенији крај читаве Лимске долине.[10]

Све до великих сеоба 1690. и 1738. године, када се српско становништво иселило према сјеверу под вођством А. Чарнојевића и А. Јовановића Шакабенте, Плавска је жупа била густо насељена српским живљем. Након сеобе Срба из тих крајева, на њихова се имања досељавају арбанашка племена Клименте и Затријепчани. Такође, из Старе Црне Горе и Брда у потрази за бољим животом долазе сиромашни беземљаши. Упркос насиљу, преостали Срби и досељеници, након сеоба, опстали су у Жупи за вријеме турске окупације. Турци су током 18. вијека протјерали знатан број Климената. Преостале су Клименте, као и досељене Србе из Куча и других крајева, исламизирали. Од Климената су постепено стварали војнике који су имали задатак да спријече сваку побуну.[11] Да су аутохтони становници Плавске жупе у 15, 16. и 17. вијеку били Срби, свједоче пописи извршени крајем 15. и почетком 17. вијека. Према турском дефтеру из 1485. године, послије пада Скадра под турску власт, Турци су (ради наплате дажбина) извршили попис становништва и имовине у данашњој сјеверној Албанији. Тим је пописом обухваћена и Плавска жупа (вилајет). Из дефтера се види да су сва насеља у Жупи била српска, а њихови житељи Срби. Са 97% становништва српског поријекла, међу којима је било и поисламљених Срба, Плавска је жупа представљала етнички чисту средину. Село Рибаре на обали Плавског језера бројало је 284 куће, Гусиње – 96, Трепча – 37, Војихнино (Војно Село) – 39, Село Град (Плав) – 32, Коморан (Комарача) – 65, Ношић (Новшићи) – 21, Велика – 75, Ржаница (Г. Ржаница) – 88, Горња Улотина (Улотина) – 96 и Ивража Геранџи (вјероватно Вусање) – 96 кућа

Такође, и према попису которског племића М. Болице из 1614. године, види се да су у свим пописаним домовима, укупно 638 њих, живјели Срби православне вјере, укључујући ту 1.435 војника. Сва насеља, према наведеним пописима, имају српске топониме, а пописана лична имена чланова домаћинстава такође су српска.

Међутим, у току петовјековног ропства под Турцима етничка и вјерска структура Плавске жупе знатно се промијенила. О томе свједоче подаци Јована Цвијића из 1908. године, по којима су свега 16,6% становништва ове жупе чинили „старинци“, док се 83,4% укупног становништва тамо населило током 17. и 18. вијека.[12]

Према попису становништва 1921. године, у тадашњем Плавско-гусињском срезу, који је у оквиру андријевичког округа обухватао општине плавску, гусињску, војносељску и величку, живјело је 10.292 становника. У плавско-гусињском басену, без Велике, било је 18.337 становника, од којих 5.899 или 70,7% исламске, 2.057 или 24,7% православне и 375 или 4,5% католичке вјере. Осталих само шест лица или 0,1%. Српским језиком говорило је 92,4%, албанским 7,5%, а само шест лица или 0,1% турским. Први послијератни попис становништва 1948. године показао је да се од укупно 12.802 становника у басену за Црногорце изјаснило 83,8%, укључујући ту и Муслимане, за Албанце 16,3%, за Србе 0,1%. За српски језик као матерњи изјаснило се 83,9%, а за албански 16,3% становништва.[13]

Према попису 2003. године, у општини Плав преовлађује становништво исламске вјере (74,21%), док су православци заступљени са 24,25%, а католици са 0,70%. У односу на претходни попис дошло је до релативног повећања броја православног становништва. По насељима православно становништво данас је доминантно у Новшићима, Велици, Машници, Горњој Ржаници и Мурину, а већинско у Брезојевицама. Становници исламске вјере преовлађују у свим насељима јужног дијела општине, изузев у Брезојевицама